Ерик II Дански
Ерик Дански | |
---|---|
Лични подаци | |
Датум рођења | око 1090. |
Датум смрти | 18. јул 1137.46/47 год.) ( |
Место смрти | Урнеховед, Данска |
Гроб | катедрала у Рибеу |
Породица | |
Супружник | Малмфреда Кијевска |
Потомство | Свен III Дански |
Родитељи | Ерик I Дански |
Династија | Естридсона |
Дански краљ | |
Период | 1134-1137[1] |
Претходник | Нилс Дански |
Наследник | Ерик III Дански |
Ерик II Дански или Ерик Емуне (око 1090 - 18. јул 1137) је био дански краљ од 1134. до 1137. године.
Долазак на власт
[уреди | уреди извор]Ерик је рођен око 1090. године. Био је ванбрачни син Ерика I Данског који је владао од 1095. до 1103. године и непознате конкубине[2]. Отац му је погинуо на Кипру приликом ходочашћа у Свету земљу. Пре одласка на ходочашће, Ерик I је власт у држави препустио своме сину Харалду Кесју. Међутим, на престо је дошао Ериков брат Нилс Дански. Нилс је владао од 1103. до 1134. године. Већину своје владавине провео је у миру, избегавајући сукобе. Међутим, Ериков полубрат Кнут Лавард ушао је у сукоб са Магнусом I Шведским, сином Ерика I. Ерик II је у рату подржавао Кнута. Кнут је, међутим, страдао у бици 1131. године. Ерик II се придружио своме полубрату Харалду Кесју у побуни против Нилса Данског.
Нилс је имао своје присталице на Јиланду, а могао је рачунати и на подршку цркве. Стекао је и подршку Светог римског царства пристајући да данску архиепископију подреди немачкој Хабзбуршко-бременској архиепископији. Одлучујућа битка вођена је код Фотевика (1134) у Сканији. Нилсова војска поражена је нападом немачке коњице у Ериковој служби[3]. Магнус је страдао у бици, а Нилс је побегао код цара Светог римског царства, Лотара III. Међутим, није стигао даље од Шлезвига. Грађани Шлезвига били су Кнутове присталице. Упркос упозорењима, Нилс је ушао у град прекавши: "Требам ли се бојати кожара и обућара"?. Свештеници су га подржали, али се народ побунио. Убијен је заједно са својим присталицама. Нилсовом смрћу престала је шездесетогодишња владавина синова Свена Естридсона.
Владавина
[уреди | уреди извор]Након Нилсове погибије, Ерик II је крунисан за краља од стране данског тинга (скупштине). За своју престоницу одабрао је Лунд[4]. Због убедљиве победе код Фотевика, Ерик је добио надимак "Памтљиви"[5]. Кесја се вратио у Данску где је проглашен шлезвичким краљем. Ерик га је гонио и убио. Од Кесјеових синова преживео је само Олаф Харалдсен који се спасао бекством.
Након завршетка грађанског рата, Ерик је покушао да да легитимитет својој власти. Делио је титуле и привилегије својим присталицама, а проглашен је нећаком утицајног епископа Ескила од Роскилда. Покренуо је процес канонизације свог полубрата Кнута Лаварда. Кнут је коначно канонизован тек 1170. године.
Ерик је био познат по својој суровости према непријатељима[2]. На лето 1136. године покренуо је крсташки рат против пагана који су насељавали балтичко острво Риген са центром у Аркони[5]. Приликом освајања Арконе, Ерик се побринуо да им прекине довод воде копањем канала између града и остатка острва. Пре освајања града, Ерик је доживео пораз од померанског словенског владара Ратибора I. Ратибор је опљачкао Роскилд, а следеће године и Кунгелв[6]. Ерик се, потом, придружио Магнусу у неуспешном походу на Норвешку. Успео је да заузме и спали Осло[2]. Ескил је подигао побуну на северу Селанда. Ерик је покренуо војску и нанео устаницима пораз.
Смрт
[уреди | уреди извор]Према данском историчару Арилду Хуитфелту, Ерик је убијен од стране племића Сорте Плова у скупштини. Плов је тражио дозволу да му се приближи како би му донео пошту. Тада га је убио. Ериков истоимени нећак, Ерик III, подигао је мач у намери да га освети. Међутим, племићи су га убедили да одустане од освете подсећајући га да је, као једини наследник свога стрица, постао дански краљ. Плов је побегао из Лунда. Ериково убиство десило се 18. јула 1137. године. Сахрањен је у катедрали у Рибеу[7].
Породично стабло
[уреди | уреди извор]16. Торгил Дански | ||||||||||||||||
8. Улф Ерл | ||||||||||||||||
4. Свен II Дански | ||||||||||||||||
18. Свен I Рашљобради | ||||||||||||||||
9. Естрида Свендсдатер | ||||||||||||||||
19. Сигрида Горда | ||||||||||||||||
2. Ерик I Дански | ||||||||||||||||
20. Хакон Сигурдсон | ||||||||||||||||
10. Свен Хакорансон | ||||||||||||||||
21. Тора Скагесдотер | ||||||||||||||||
5. Гунхилда Свенсдатер | ||||||||||||||||
22. Ерик Победнички | ||||||||||||||||
11. Холмфрида Шведска | ||||||||||||||||
23. Сигрида Горда | ||||||||||||||||
1. Ерик II Дански | ||||||||||||||||
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Monarkiet i Danmark Архивирано на сајту Wayback Machine (18. новембар 2009) – Kongerækken at The Danish Monarchy
- ^ а б в Stefan Pajung, Erik Emune ca. 1090–1137, danmarkshistorien.dk, Aarhus University, 20 January 2010
- ^ Krig og krigsteknologi i middelalderen[мртва веза] at "Museer i København – og omegn"
- ^ 1050–1250 – Konge og Kirke at Oresundstid.dk
- ^ а б Bricka, Carl Frederik, Dansk Biografisk Lexikon, vol. IV [Clemens – Eynden], 1890, pp. 540–542.
- ^ Olga Baranowska, Pomorze Zachodnie, moja mała ojczyzna, Szczecin 2001, wyd. "Ines", K.Kozłowski, J.Podralski Gryfici Książęta Pomorza Zachodniego, KAW Szczecin 1985
- ^ Huitfeldt, Arild. Danmarks Riges Krønike
Литература
[уреди | уреди извор]- Stefan Pajung, Erik Emune ca. 1090–1137, danmarkshistorien.dk, Aarhus University, 20 January 2010
- Bricka, Carl Frederik, Dansk Biografisk Lexikon, vol. IV [Clemens – Eynden], 1890, pp. 540–542.